Poverenik za zaštitu ravnopravnosti u Srbiji postoji od 2009. godine, a gospođa Brankica Janković trenutno obavlja drugi mandat na čelu ove institucije. Nаrоdnа Skupštinа Rеpublikе Srbiје izаbrаlа је 26.nоvеmbrа 2020. gоdinе Brаnkicu Јаnkоvić zа pоvеrеnicu zа zаštitu rаvnоprаvnоsti. Normаtivni okvir rada Poverenika za zaštitu ravnopravnosti čine Ustav Republike Srbije, relevantni međunarodni dokumenti i opšti i posebni antidiskriminacioni zakoni Republike Srbije.

Zadaci ovog državnog organa su sprečavanje svih vidova, oblika i slučajeva diskriminacije, zaštita ravnopravnosti fizičkih i pravnih lica u svim oblastima društvenih odnosa, nadzor nad primenom propisa o zabrani diskriminacije, kao i unapređivanje ostvarivanja i zaštite ravnopravnosti.

Gospođa Janković rado je pristala da govori o svim važnim temama koje obrađuje i projekat “OsnaŽENE – podrška ženama na putu EU”.

U toku je vaš drugi mandat na mestu poverenika za ravnopravnost, jeste li zadovoljni postignutim rezultatima i šta vam je u planu u skorijoj budućnosti?

Da nisam zadovoljna postignutim i da ne mislim da sa svojim timom radim pravu stvar sve vreme, odavno ne bih radila ovaj posao, ali svakog trenutka imam svest o tome da se još mnogo toga mora i može unapredi. Zahvaljujući implementaciji preporuka i inicijativama Poverenika od strane različitih državnih organa, između ostalog, devojčicama je omogućen upis u vojne škole, izjednačene su bračna i vanbračna zajednica u pogledu uslova za dobijanje porodične penzije, starijima su omogućene bankarske usluge i putna zdravstvena osiguranja, mnogi objekti su danas pristupačni osobama sa invaliditetom, notarska tarifa pravednija za osobe sa invaliditetom koje koriste usluge tumača… Sprečili smo zatvaranje Studentske poliklinike, sačuvali smo neka romska naselja od prinudnog raseljavanja, i rešavali hiljade individualnih pritužbi građana zbog različitih oblika i osnova diskriminacije – na osnovu pola, starosnog doba, zdravstvenog stanja, invaliditeta, osuđivanosti, nacionalne pripadnosti, seksualne orijentacije ili nekog drugog ličnog svojstva. Kad pomislim da je moralo i moglo još mnogo toga da se uradi, prihvatim to kao misao vodilju da se iznova prihvataju izazovi i savladavaju prepreke koje su se u međuvremenu pojavile.

Ono što bismo voleli i očekivali da tokom ove godine ostvarimo su, između ostalog, prihvatanje inicijative da se uspostavi nacionalno telo za praćenje femicida – Femicid voč, koje bi omogućilo adekvatnije praćenje, analizu i prevenciju ovog zločina, da dođe do izmene Krivičnog zakonika u pogledu definicije seksualnog nasilja, kao i propisivanja posebnog dela zbog zloupotrebe i objavljivanja snimaka polno eksplicitnog sadržaja. Uputili smo inicijativu za izradu sistemskog dugoročnog plana na nacionalnom nivou za otklanjanje arhitektonskih barijera i unapređenje prostupačnosti na svim objektima u javnoj upotrebi i javnim površinama, kao i da se obezbedi dovoljan broj ličnih pratioca, pedagoških asistenata i romskih medijatora. Osim preporuke mera u cilju unapređenja ravnopravnosti svih žena u vezi sa trudnoćom i porođajem, pripremili smo i inicijativu za donošenje Zakona o hitnoj pomoći, kao i mnoge druge. Smatram da će naročito značajno biti za građane i građanke ukoliko se prihvati naša preporuka da u novoj školskoj godini budu obezbeđeni besplatni udžbenici za sve osnovce u Srbiji, a do kraja godine bude oslobođen ili bar smanjen PDV na higijenske proizvode tokom menstruacije.

Savremeno digitalno doba doprinelo je dodatnom podrivanju poverenja u institucije, ali je donelo i drugačije oblike kršenja ljudskih prava i stavilo mnoge institucije pred brojne izazove u zaštiti ravnopravnosti svih građana i građanki. Na nama je da očuvamo i unapredimo poverenja u institucije, a posebno je važno da se radi na edukaciji, prevenciji i samom načinu komunikacije sa mladima s obzirom na nove vidove razmene informacija.

Izjavili ste svojevremeno: “Srbija deli sudbinu sa Evropom i po pitanjima ravnopravnosti i poštovanja ljudskih prava“, kakva je trenutno situacija u Srbiji?

Živimo u vreme bez presedana, koje nas stavlja pred brojne izazove, a serija kriza i promena pogađaju sve, ali neke ipak nesrazmerno više. Evidentan je porast ranjivosti i po mnogim indikatorima kvalitet života osetljivih društvenih grupa nije na zadovoljavajućem nivou svuda u Evropi. Poređenja su nezahvalna, a ljudi su ponekad skloni da misle kako je negde drugo mnogo bolje i da su tamo neke države daleko ispred nas, ali to nije tako. Ponovila bih zato da je situacija i trenutno takva da Srbija deli sudbinu sa Evropom i po pitanju ravnopravnosti i poštovanja ljudskih prava. Tome u prilog govore i rezultati našeg istraživanja „Odnos građana i građanki o diskriminaciji u Srbiji“ koje smo nedavno predstavili, a koje uz uvid u promene stavova građana i građanki prema diskriminaciji u Srbiji, nudi i mogućnost poređenja percepcije sa građinama i građankama u zemljama EU o stepenu rasprostranjenosti diskriminacije i stavovima prema različitim grupama. Na primer, kao najčešće situacije diskriminacije, i u Srbiji i u EU, navode se rad, zapošljavanje i pristup javnim površinama.

Više od 70 odsto naših građana smatra da je diskriminacija prisutna, a slični su procenti i u zemljama članicama EU. Evropske kolege iz tela za rodnu ravnopravnost i zaštitu od diskriminacije beleže porast nekoliko oblika diskrimancije – govor mržnje, rasizam, ksenofobija i antisemitizam. U Srbiji, iako su negativni stavovi o rodnoj nejednakosti manje izraženi u sferi rada, obrazovanja i politike, porodični život i dalje predstavlja oblast sa tradicionalnim shvatanjima rodnih uloga – 49% ispitanika smatra da porodični život trpi kada žena ima posao sa punim radnim vremenom. Naše malteške kolege iz institucije Nacionalni poverenik za zaštitu ravnopravnosti kažu da njihovo novo istraživanje govori o tome da 45,5% žena ne želi više od jednog deteta upravo ili najviše zbog toga što je ženama teško da usklade svoje profesionalne i porodične obaveze.

Kada pogledate relevantne izveštaje, po kriterijumu uključenosti žena u ekonomski život i njihovim ekonomskim šansama, sigurno bismo morali napredovati u naredonom periodu, ali ne treba zanemariti ostvaren napredak zabeležen u pristupu žena obrazovanju u Srbiji. Kad bolje razmislim, umesto poređenja, pre bih ponovila da se pravo na ravnopravnost nameće kao osnovni princip svakog demokratskog društva jer, uostalom, ravnopravnost pred zakonom uslov je za ostvarivanje svih drugih ljudskih prava. Ne bismo smeli da zaboravimo ni da su i u redovnim vremenima, najveća vrednost svakog društva  njegovi građani i građanke sa svim svojim različitostima.

Gde je u našoj zemlji diskriminacija najzastupljenija? 

Iz našeg četrnaestog redovnog godišnjeg izveštaja u oblasti zaštite ravnopravnosti za 2023. koji smo nedavno predali Narodnoj skupštini, može se zaključiti da se sa praksom Poverenika i pritužbama koje stižu u instituciju uglavnom poklapa i percepcija građana o najdiskriminisanijim društvenim grupama.

Istraživanje o odnosu građana i građanki o diskriminaciji u Srbiji pokazuje da su prema percepciji ispitanika siromašni, Romi, žene i pripadnici LGBT zajednice najviše diskriminisani. Prema percepciji građana nije došlo do značajnog smanjenja diskriminacije u poređenju sa istraživanjem od pre četiri godine, ali je kod građana i građanki evidentan viši stepen prepoznavanja diskriminacije i neophodnost da se diskriminatorno ponašanje sankcioniše. Oni prepoznaju diskriminaciju po osnovu političkog opredeljenja i invaliditeta, dok se zapošljavanje, obrazovanje i zdravstvo izdvajaju kao oblasti u kojima postoji najviše diskriminacije. Odgovori ispitanika, takođe, ukazuju i da postoji socijalna distanca prema određenim društvenim grupama – migrantima, obolelima od HIV-a, pripadnicima LGBTI zajednice, Albancima. Kada se postavlja pitanje prisutnosti govora mržnje, najveći broj ispitanika smatra da je ovakav govor veoma često i često prisutan na društvenim mrežama, u političkom govoru, na televiziji i na internet portalima, kao i na sportskim događajima i u svakodnevnom govoru. Najveći procenat pak smatra da mediji ne posvećuju dovoljno pažnje diskriminaciji.

Inače, Povereniku se tokom godine obratilo više hiljada građana, ne samo zbog diskriminacije, već i zbog drugih povreda prava, kao i potrebe za informacijama, pružanjem pomoći i podrške u ostvarivanju različitih prava i/ili usluga. Građani vide nepravdu i žele da to isprave, a instituciju Poverenika prepoznaju kao mehanizam zaštite od diskriminacije i obraćaju nam se.

Na šta najčešće dobijate pritužbe?

Najviše pritužbi u prošloj godini, ali i prethodnih godina instituciji Poverenika je podneto zbog diskriminacije po osnovu starosnog doba i zdravstvenog stanja, a zatim sledi po osnovu invaliditeta, nacionalne pripadnosti ili etničkog porekla, pola i bračnog i porodičnog statusa. Potrebno je napomenuti da se pol i bračni i porodični status kao osnov diskriminacije u najvećem broju slučajeva pojavljuju zajedno, kao višestruka i/ili ukrštena diskriminacija najčešće u oblasti rada i zapošljavanja, pre svega zbog položaja žena u vezi sa trudnoćom i materinstvom. Podaci kažu da je najviše pritužbi podneto zbog diskriminacije u oblasti rada i zapošljavanja, u postupku pred organima javne vlasti, u oblasti obrazovanja i stručnog osposobljavanja, kao i prilikom pružanja javnih usluga ili pri korišćenju objekata i površina, zdravstvene zaštite, javnog informisanja i medija, u oblasti socijalne zaštite. Naravno, da se svaki slučaj ne završi utvrđivanjem diskriminacije i često se radi o objektivnom doživljaju nepravde i /li drugoj povredi prava.

Kako biste vi opisali odnos Srba prema rodnoj ravnopravnosti?

Odnos prema rodnoj ravnopravnosti se menjao tokom protekle dve decenije – od prioriteta i pune podrške do toga da se predstavlja ili doživljava kao svojevrsni problem. Podela je danas, nažalost, prisutna i kada govorimo o ovoj temi, pa čak mogu reći da je ovo vreme repatrijarhalizacije. Mnogi se trude da istorijski točak uspostavljanja rodne ravnopravnosti ne samo zaustave, nego vrate unazad. Pojavljuju se samoprozvani autoriteti koji daju sebi za pravo da određuju granice slobode žena i uređuju njihova prava. Ipak čini mi se da stasava jedna nova generacija i muškaraca i žena koja vrlo dobro razume vrednost i ideju ravnopravnosti, da je to nužni uslov za napredak jednog društva, a pre svega za očuvanje porodice. Dug put je pređen – položaj žena i u pogledu ostvarenih ljudskih prava je drugačiji nego nekada, ali često zaboravljamo da ni jedna promena ne dolazi preko noći, pogotovu ne kada je reč o vrlo složenom procesu koji se odvija u atmosferi u kojoj ponekad dominiraju patrijarhalne vrednosti i norme o mestu i ulozi žene u društvu. Ipak, rekla bih, tabu više nije kad čujemo da muškarac pomaže u kući ili uzima odsustvo s posla kako bi brinuo o deci, baš kao što nije neobično ni to da se žena ne odriče prava na nasleđivanje u korist muških srodnika samo zato što tradicija tako nalaže. Nekada ženama nije bilo mesto na političkoj sceni, a već godinama ih vidimo i u parlamentu, na ministarskim pozicijama i mnogim drugim pozicijama odlučivanja, ali se mora još puno učiniti da bi njihov realan uticaj bio mnogo veći, kao i njihova vidljivost na svim mestima odlučivanja.

Praksa institucije koju vodim, ali i svi drugi podaci govore da gotovo da nema oblasti u kojoj žene nisu u nepovoljnijem položaju u odnosu na muškarce, iako bi po zakonu trebalo da smo svi ravnopravni. Ima još mnogo posla koji se odnosi naročito na oblast rada i zapošljavanja, a prioritet je svakako sve ono što moramo uraditi na suzbijanju rodno zasnovanog nasilja. Naravno, nikako ne treba zaboraviti da se i muškarci suočavaju sa diskriminacijom i drugim povredama prava, a brojne naše preporuke i inicijative odnosile su se i na unapređenje položaja muškaraca u društvu.

Da li ste i sami nekada u životu bili u situaciji da su muškarci bili u boljoj poziciji od vas iako ste u tom trenutku bilo istih kompetencija?

Takvih situacija je bilo, ali koja žena bar jednom u životu nije doživela isto ili slično?! Ipak, sve mi znamo da samo doslednom upornošću i nemilosrdnim radom možemo ostvariti rezultate i stvoriti za sebe bolje uslove, uprkos i u inat svima. Sa posebnim oprezom ovo izgovaram i želim da naglasim svesnost da moja iskustva, iako sam u datom momentu bila diskriminisana samo zbog toga što sam žena i doživljava to kao veliku nepravdu, ipak su manje traumatična i bolna, čak neuporediva sa onim što proživljavaju mnoge žene, a mnogo ih je još uvek koje su u nezavidnim pozicijama i žive u izuzetno lošim uslovima.

Duboko patrijarhalno društvo usavršava metode marginalizacije, pa čak i unižavanja žena – nekada suptilnim, a nekada i brutalnim metodama. I zato je važno da budemo solidarne, da ohrabrujemo i osnažujemo one kojima je to potrebno, kao i da pružamo nesebičnu podršku ženama koje i dalje ćute i trpe razne oblike diskriminacije i nasilja, svakodnevna omalovažavanja, vređanja, ponižavanja, uznemiravanja i ucenjivanja u stvarno, ali i u virtuelnom svetu u kome su, takođe, izložene surovom, seksističkom sudu javnosti, koji teži da marginalizuje njihov značaj, svodeći ih na pojavu, gledajući im u/pod suknje, noge, godine, dekoltee, bore ili sedu kosu. Ogromna hrabrost i snaga ponekad su potrebne da bi žena ustala protiv uvreženih stereotipa i predrasuda, očekivanog ponašanja i uloge koja joj je „rođenjem dodeljena“. Ohrabruje kad vidim da sve više žena uzima stvari u svoje ruke i stvaraju za sebi prilike. Ne mareći za to šta ima da kaže okolina i ne pokazujući strah pred preprekama, one odlučno ustaju u odbranu prava koja im pripadaju.

Koji je po vašem misljenju najbolji put ka EU kada to posmatramo kroz prizmu rodne ravnopravnosti?

Sama činjenica da je donošenje Zakona o zabrani diskriminacije i osnivanje institucije Poverenika za zaštitu ravnopravnosti bio jedna od uslova za dalji napredak na putu ka EU, dovoljno govori koliko je ravnopravnost značajan gradivni činilac vrednosti na kojima počiva EU. I drugi zakoni, kao što je Zakon o rodnoj ravnopravnosti, doprinose približavanju EU u ovoj oblasti. Ali iluzurno je očekivati da će zakonska regulativa dosvesti do rešenja svih problema sa kojima žene i devojčice suočavaju. Važni su dokumenti, međutim oni su ipak samo mrtvo slovo na papiru ukoliko nema pravih žena i muškaraca na pravom mestu, da tim dokumentima udahnu život i dovedu do njihove primene. Važno je da shvatimo da je vitalna potreba svakog, pa i našeg društva da je poželjno menjati štetne prakse tolerancije prema svakoj vrsti diskriminacije žena, a za promenu društvene paradigme su najvažnije kultura i obrazovanje.

Kako god situacija izgleda u nekom trenutku, često može da iznenadi i nas same. Uostalom, Srbija je jedna od prvih zemalja koja je ukinula feudalizam u Evropi, a Sretenjskim ustavom se i zvanično izjasnila da se svojom voljom svrstava u red država slobodnih ljudi. Tako da mi ne treba da imamo dilemu, ravnopravnost je kolektivna tekovina civilizacije kojoj mi kao narod pripadamo. Naš ulazak u EU dao bi jednu posebnu vrednost, uzimajući u obzir naša i dobra i loša iskustva na svim poljima, a volela bih da evropski zvaničnici razumeju da bi Evropa bila značajno jači na geo-političkoj ravni ulaskom EU Srbije i drugih država Zapadnog Balkana.

Aktivizan muškaraca i žena na ovom polju je od presudnog značaja. Duboko sam ubeđena da će više žena u javnom i političkom životu uticati na bolji položaj svih građana i građanki, ukupno ekonomsko i društveno uključivanje, a žene na ključnim pozicijama u politici i privredi su posebna vrednost i veliki potencijal. Svakako, nema demokratije bez adekvatne zastupljenosti žena na pozicijama odlučivanja u politici i privredi, jer bez njih nema ni kvalitetnih javnih politika za čije kreiranje i sprovođenje su potrebne obe perspektive – i muška i ženska. Promociji rodne ravnopravnosti sam posebno posvećena, i lično i institucionalno, i imam puno saveznika i saveznica. Napredak niko nije uspeo da zaustavi!

Kako savremeno društvo dožviljava starenje, kako se ponašamo prema ljudima koji su na zalasku karijera? 

Kao i u mnogim drugim stvarima, deo smo globalnog trenda u kojem  je sveprisutan diskriminatoran odnos prema starijima. To je naročito evidentno na tržištu rada prema svima, a u posebno nepovoljnom položaju nalaze se mlade žene i one od 50 godina jer i praksa kaže da su mnogi skloni preranom „otpisivanju“ žena i to ne samo onih koje su na zalasku karijere, već i mnogo ranije. S jedne strane, njihovo učešće na tržištu rada je nisko, dok su s druge strane, izložene različitim oblicima diskriminacije na radnom mestu, posebno poteškoća u usklađivanju privatnog i profesionalnog života. Mlade žene teže dolaze do posla i podaci govore da su zato prinuđene da prihvataju poslove za koje su prekvalifikovane i koji su niže plaćeni.

Dominantan narativ o starijima kao teretu za društvo jer ih je mnogo i skupi su, dok se kao imperativ nameće mantra „biti večno mlad“, morao bi biti promenjen jer naše društvo, baš kao i mnoga evropska ubrzano stari. Zamislite se samo nad podatkom da je trenutno preko 600.000 ljudi kojima je potrebna neka vrsta nege i podrške u svakodnevnom funkcionisanju. Sa Crvenim krstom Srbije upravo smo pokrenuli kampanju „Zamisli se“ koja nas podseća da je danas nega potrebna nekom drugom, ali da će sutra možda biti potrebna baš nekome od nas.

Činjenica je da bi ejdžizam mogao u ovom veku da postane ono što su rasizam i antisemitizam bili u prošlom. No, mi na ovim evropskim prostorima nemamo više taj luksuz da se odreknemo ni jednog čoveka/žene i da moramo brzo pronaći načine i mehanizme da iskoristimo potencijal baš svakog člana društva.

Srbija ima Zakon o zabrani diskriminacije, da li je primenjiv na svakodnevnu praksu?

Bez obzira na ranije Ustavne garancije zabrane diskriminacije, novina koju je donošenje Zakona o zabrani diskriminacije doneo jeste institucija Poverenika za zaštitu ravnopravnosti kao specijalizovanog i nezavisnog državnog organa kojim je stvoren  za građane besplatan i efikasan mehanizam zaštite od diskriminacije. Uspostavljen je, dakle, jedan potpuno novi postupak i način zaštite od diskriminacije, a osim postupanja po pritužbama građana u kome Poverenik ima ulogu tzv. kvazi-sudskog organa, Zakon je Povereniku dao ovlašćenje da pokreće sudske postupke i to parnične i prekršajne.

Primenjujući ovaj zakon, uspeli smo da rešimo neke od problema građana i/li eliminišemo neke vrste sistemske diskriminacije. Jedna od ključnih pozitivnih promena koje je doneo ovaj zakon je svest o pravima i obavezama građana u vezi sa diskriminacijom. Primena Zakona o zabrani diskriminacije je podstakla i društveni dijalog o inkluziji i jednakosti, a još jedan značajan aspekt ovog zakona je njegova uloga u promovisanju ekonomske pravde. Eliminisanje diskriminacije na radnom mestu omogućava svim pojedincima da ostvare svoj puni potencijal i doprinesu društvenom i ekonomskom razvoju. Iako još uvek postoje izazovi u sprovođenju i doslednoj primeni Zakona o zabrani diskriminacije, mnogi društveni akteri kao što su organizacije civilnog društva, mediji i javne institucije, više su nego ranije angažovani u promovisanju tolerancije i različitosti, i to mi se čini kao jedan značajan efekat usvajanja ovog zakona.

Instituciji Poverenika se iz godine u godinu obraćaju građani u sve većem broju, što vidimo kao znak poverenja i s tim u vezi imamo mnogo veću odgovornost i obavezu da opravdamo to poverenje i ostanemo posvećeni zaštiti ljudskih prava građana i građanki, i dalje radimo u saradnji sa drugim društvenim akterima na prevenciji diskriminacije i razvijanju kulture poštovanja ljudskih prava koji je nezavisan u obavljanju poslova utvrđenih ovim zakonom.

Majka ste dvoje dece, za koji savet koji ste im dali smatrate da je najvredniji?

Nisam sklona davanju saveta jer kažu da ih ne treba davati ako vam ih ne traži. A i kad su u pitanju moja deca glavno pravilo mi je da ih pratim, podržavam i nesebično pokazujem ljubav. Jedna od većih ili čak najveća strepnja bila je da na svoje dečake ne prenesem neke svoje strahove, sputavajući ih tako da oni sami steknu sopstvena iskustva i izgrade svoje poglede na svet. Eto, pre svega nadam se da na tom ispitu nisam pala. O najvrednijem savetu moji momci bi sigurno odgovorili drugačije, verujem i duhovito, a po meni se izdvaja misao: “Postupaj prema drugima isto kao što bi voleo da oni postupaju prema tebi”. Dodati moram i savet da sreća nije u novcu – već je sreća da znaju kako da budu srećni. Iako je pitanje sreće krajnje individualna stvar, pod tim mislim na ostvarenost u onome što voliš, ali da imaš svest i empatiju prema svetu koji te okružuje. Nedavno su na koricama lektire koju, inače, ne čitaju kao, kako čujem i mnoga druga deca, ugledali moju stalnu krilaticu: „Ne okreći se sine“.

„Ovaj materijal objavljen je uz finansijsku pomoć Evropske unije. Za njegovu sadržinu odgovorno je isključivo udruženje građana „Kreativni MedijArtisti“ i ona ne odražava nužno stavove Evropske unije.“