Autorka emisije “Balkanskom ulicom” Vesna Dedić godinama je i najprodavanija spisateljica na tržištu, predavač u školi novinarstva, a uz sve to uspešna i ponosna majka ćerke Lenke koja je trenutno na doktorskim studijama u Americi. Tokom višedecenijske karijere često se susretala sa nepoštovanjem, isključivanjem i stalnim dokazivanjem iako su rezultati uvek dokazivali suprotno. Upravo zbog toga je ona bila prva sagovornica udruženja građana „Kreativni MedijArtisti“ u okviru projekta „OsnaŽENE, podrška ženama na putu ka EU“.

Kao samohrana majka uvek je bez zadrške prihvatala svaki novinarski zadatak, ali i svaki životni udarac je primala sa osmehom na licu i danas ponosno ističe da je zadovoljna svojim životom.

Vaša autorska emisija „Balkanskom ulicom“ ove godine proslavlja dvadesetdvogodišnjicu emitovanja, sada kada se osvrnete na poslednje dve decenije, koja osećanja su najjača, a šta biste promenili?

Ne volim da okrećem glavu ka prošlosti, ali dominatno osećanje kada to učinim je da sam radila najbolje što sam umela i da nikad nisam slagala ni gledaoce ni sagovornike. Nisam imala ideju da Balkanskom ulicom postane brend, već isključivo da radim ono što volim, da je u saglasju sa mojim novinarskim kodeksom časti i da gledaoci u tim životnim pričama pronađu inspiraciju ili utehu. Ne bih ništa promenila, zaista. Ono sve što mi je bilo uskraćeno zbog mog izrazitog profesionalnog integriteta vratilo mi se ogromnom ljubavlju gledalaca i poštovanjem sagovornika. Ne bih tu ljubav menjala ni za jedan kvadrat niti nulu na računu koje bih imala da sam bila malo savitljivije kičme.

Da li postoji osoba sa kojom niste, a voleli biste da uradite intervju?

Naravno. Ono što je važno da već sada imam spisak od stotinak umetnika, sportista, naučnika koje čekam uskoro da naprave još jedan “udarac” i da budu moji gosti. Od propuštenih prilika to su Aleksandar Tijanić i Marinko Madžgalj. Naravno da bih volela da mi priliku za portretski intervju daju Brstina, Mandić, Kojo, Jezdić i Vesna Trivalić, ali oni prosto ne vole tu vrstu ispovednog tona pred kamerama i ja to poštujem.

Poznato je da ste jedna od najčitanijih i najprodavanijih autorki u Srbiji. Na čemu trenutno radite, čime ćete obradovati svoje čitateljke?

Pišem svoj sedamnaesti roman koji još uvek nema naslov. Imam četiri glavne junakinje kroz čije živote provlačim aktuelne teme: samoću, borbu za potomstvo, izvore snage kada ti se desi tragedija, borbu sa nasiljem u porodici i susrete sa sve većim brojem dijagnoza poput bipolarnog poremećaja, kao i jurenje trenutno izuzetno modernog statusa ljubavnice ili devojke, žene izuzetno uspešnog muškarca.

Gde ste Vi kao žena crpeli snagu kroz svoju dosadašnju karijeru? Da li vam se dešavalo da budete manje vrendovani u odnosu na muške kolege?

Uvek sam bila manje vrednovana od muških kolega, niže obrazovanih trgovaca slavom i novcem u okvirima medijskopolitičkog sistema. Doživljavala sam čak i javno od strane nekih popularnih kolega uvrede na račun svoje ženstvenosti, kao i od nekih šefova pretnje i ucene kriminalnog sadržaja. Niko nikada nije reagovao. Uvek sam i u javnosti i u velikim medijskim kućama u kojima sam radila nailazila umesto na odbranu, na naslađivanje zlih karijeristkinja koje su u mojim porazima videle svoje male i velike pobede i koristi. Cenu toga platilo je moje dete, jer sam uvek morala da radim nekoliko poslova da bih nadoknadila ono što mi je zbog nečije sujete ili zla zakinuto.

Da li imate utisak da je ženska solidarnost jača u poslednjih nekoliko godina?

Nikada ženska solidarnost nije bila veća utopija nego danas. Epidemija grabeži je učinila da su upravo žene te koje najviše utiču na rušenje profesionalnog integriteta. U svakodnevnom životu obmane i laži muškaraca su itekako podržane od strane glupih, naivnih ili koristoljubivih žena. Tačno je da se sada više piše o ženskim problemima, da ima više udruženja, ali čak i žene koje vode ta udruženja doživljavaju kao atak na sebe kada se neka koja nije članica oglasi na istu temu. Grabež nema rod i pol tako da hajmo prvo da govorimo o izostanku ljudskosti, pa onda i o ženskoj solidarnosti. Ako porodice ovih dana prolaze pakao da bi upisale decu u vrtić, ako su redovi na dečijim odeljenjima ogromni, ako je kompletan sistematski pregled za žene koji uključuje i pregled hormona, mamomagrafiju sa novim aparatima i ultrazvuk nedostižan, ako samohrane majke nemaju nikakve beneficije, ako ženama u menopauzi strada zdravlje zbog nedostatka sinhronizovanog zdravstvenog protokola, ako nam žrtve silovanja psihički izrabljuju u okvirima instutucija prava… a imamo žene u politici, onda je moje pitanje da li onog trenuka kada sednu u fotelju i dobiju moć zaborave da su žene.

Koje je vaše mišljenje generalno o ravnopravnosti polova u našoj zemlji?

Ravnopravnost polova u ovoj zemlji postojala je tokom samo dva perioda. Posle prvog svetskog rata u gradskim sredinama kada je čak osnovana uz podršku uglednih muškaraca intelektualaca prva i jedina ženska partija, kao i u vreme Tita kada je svaka veća fabrika i firma imala svoj vrtić, ambulantu, svako selo Dom kulture, imali smo čak i ženu premijera osamdesetih godina. Mi živimo u doba licemerja, sebičnosti i ćutanja. Niko nikog ne brani u ime časti i istine čuvajući svoje pozicije. Vulgarizovanje ženskog tela, kao i sveprisutni potrošaški mentalitet je zahvatio politiku i medije, a samim tim i sve ostale segmente društva. Ono što sada devojčice gledaju i slušaju mislim da će pogubno uticati na njihov razvoj. Na sve to imamo problem genetskog pamćenja u vidu majki koje i dalje sinove u odnosu na kćerke vaspitavaju kao privilegovana bića, da ne govorimo o činjenici da je i dalje većini ženske dece uskraćeno pravo nasledstva očeve imovine jer sve pripada bratu.

Kada se bavite edukacijom mladih novinara koja je to prva stvar koju im kažete?

Na prvom času im kažem da je novinarstvo časna profesija, da moraju da poštuju sagovornike, a ne da budu ponizni držači mikrofona i upozorim ih da od njihove savesti zavisi hoće li se prodati i manipulisati gledaocima i sagovornicima. Ja ih tome ne mogu naučiti. Svi moji bivši učenici su danas vrlo popularni i uticajni, briljantni poznavaoci posla i na to sam vrlo ponosna. Neki su u skladu sa svojim karakterom ostali bez obzira na uspeh ljudi dobrih namera, a neki su u skladu sa svojim karakterom otišli mnogo preko granica onog što sam im ja savetovala.

Jesu li žene “slabiji pol“?

Žene su drugačiji pol, sa bezbroj čarobnih vrlina i sposobnosti i teško podnošljivih mana. Verujem da podela na žene i muškarce, osim u medicini, nije dobra. Priznajem podelu na dobre i loše ljude. Upravo u novom romanu pišem o nekim od tih stereotipa kao što je da postoji majčinski instikt, da su sve majke nežne, da su svi očevi kočevi. Nije tačno. Dobar čovek je dobra majka, otac, prijatelj, bivša ili sadašnja partnerka. Zao čovek je loš roditelj, ljubavnik i prijatelj. Nebitno je da li je muško, žensko, gej, strejt, transrodan, siromašan, bogat, obrazovan ili nepismen.

Da li se iza vašeg karekterističnog zvonkog smeha ikada krilo pitanje „i šta ću sad, kako dalje“, i kako ste dolazili do rešenja?

Svakog dana po jedno takvo pitanje za ovih mojih pedesetšest godina, pa ti računaj! Kada sam bila mlada sama sam donosila odluke i to buntovnički, vrele glave. Kada sam postala majka svaki put sam rešenja tražila u saglasju sa pitanjem šta će mi kćerka reći kada joj to ispričam kada odraste. Sada lako odustajem od nerešivih i teških problema, a sa rešivim se lakše suočavam. Nemam odavno vrelinu u glavi kada sam povređena ili nasamarena, možda samo tugu. I sve nedoumice delim sa prijateljima. Odavno svoje probleme ne nosim uz oreol stida.

U poslednje vreme često se u medijima emituju vaši iskreni intervjui o periodu odrastanja vaše ćerke Lenke, sada sa ove distance možete li da otkrijete kako ste uspeli da spojite sve obaveze, budete brižna i nežna majka, novinarka, edukator u školi novinarstva, pisac, a da nikada ne skidate osmeh sa lica?

Ne znam. Možda je to bilo jedino što sam mogla. Svako od nas ima neke kvalitete. Eto, moj je bio da se suočavam sa osmehom i elegantno sa okolnostima koje su mi bile nametnute i onima koje sam birala. S obzirom na to da sam samohrana majka nisam želela da moja kćerka ili bilo ko drugi pomisli da sam neka jadna žrtva. Ja sam uvek više volela da mi se dive ili čak da me napadaju nego da me žale.

S obzirom na to da je vaša ćerka Lenka na doktorskim studijama u Americi i da je sada već odrasla mlada devojka, šta ste joj uvek govorili da je najvažnije za jednu ženu?

Ja sam sa njom mnogo pričala o raznim temama svakog dana nadajući se da će sama kada postane devojka naći mehanizme da bude i zadovoljna žena. Pokušavala sam da joj predočim svoje duboko uverenje da je život lep samo ako poseduješ slobodu, a vlasnica slobode je samo ona koja ima obrazovanje ili zanat kojim odlično vlada. Lenki sam iz godine u godinu poklanjala sve više poverenja i podržavala je na putu da osvoji svoju slobodu. Ona mi je svojim delima pokazala da sam bila u pravu kada sam joj dvadeseti rođendan čestitala javno, a posle te reči prenela i u roman: Ne vaspitavaju se ženska deca tako što im govoriš šta sve devojčica ne sme, već govoriš šta sve može. Umesto zabrana treba dati slobodu. Upotreba slobode je veća odgovornost od poštovanja zabrana. Poštovati zabrane mogu i glupaci, a ne izneveriti onog ko ti je dao slobodu samo mudri i oni koji istinski vole. Eto, ona me je dovoljno volela da nije izneverila moje poverenje. Sećam se da je imala šesnaest godina kada smo pričale o tome kako je potpuno ok kada nemaš dovoljno samopouzdanja, ali je važnije da imaš samopoštovanje. I danas, iako smo razdvojene često pričamo o tim temama. Čak mi je ona glavni izvor filozofske i literature koja se bavi položajem žena u svetu.

I sami kažete da radite gotovo više nego ikad, da li vam to prija ili ipak čeznete za mirnim odmorom u Pržnom, na primer?

Mnogo radim i to mi prija iz više razloga. Prvi je što uspevam na taj način da pomognem kćerki koja ima stipendiju UCLA, ali studentima uvek valja poslati neki dinar za džeparac. Drugi je što mom karakteru prijaju svkodnevni izazovi. Treći je taj da s obzirom na to da volim da mi bude lepo, a mnogo toga što je lepo i košta, onda zaradim pa trošim na sebe i druge. Nisam baš neko ko uživa da legne i gleda u samoći serije, tako da mogu reći da imam ispunjen život.

„Ovaj materijal objavljen je uz finansijsku pomoć Evropske unije. Za njegovu sadržinu odgovorno je isključivo udruženje građana „Kreativni MedijArtisti“ i ona ne odražava nužno stavove Evropske unije.“